Еванђеоска црква у Србији је заједница од скоро 50 независних – аутономних цркава са статусом правног лица које делују широм наше земље.

Доношењем Закона о црквама и верским заједницама Републике Србије априла 2006. године, створила се могућност да се након дводеценијског правног вакума, регулише статус цркава које су имале потребу и жељу да се региструју у складу са законима наше земље.

Визионарским и прагматичним ставом Драгослава Страјнића, Ивана Божера, Рудиja Иванова и Лазара Стојшића дошло се на идеју, а убрзо и реализацију, регистрације Еванђеоске цркве у Србији. Први и основни задатак је био да се пружи могућност решавања регистрације локалним црквама које су имале жељу да задрже своју аутонимију и самосталност. Тако је већ 31. јануара 2007. године Еванђеоска црква у Србији уписана у Регистар цркава и верских заједница, књига I одељак VIII под регистарским бројем 3 које је у то време водило тадашње Министарво вера а сада Министарство правде.

Али ко су еванђеоски хришћани?

Еванђеоски хришћани припадају различитим црквама, црквеним групацијама (деноминацијама) и црквеним савезима, а оно што их спаја јесте њихово вероисповедање и како своју веру исказују у животу. Поред испољених мањих разлика, теолошка и стварна блискост између еванђеоских цркава је велика. Данас постоји већи број еванђеоских деноминација и заједница које се разликују само по имену, док су им свакодневни живот, слављење и практична теологија такорећи истоветни.

Сама реч еванђеоски, еванђеље (евангелион) је позајмљена из грчког језика на коме је написан Нови завет Светога писма, и значи 'добра вест' или 'радосна вест'. Ова реч је у Светом писму употребљена како би описала поруку коју је проповедао Господ Исус Христос о ослобођењу и опроштењу.

Еванђеоски хришћани су људи 'радосне вести', јер Господа Исуса виде као радосну вест и желе да ту вест поделе са другима. Они наглашавају значај личног уверења и веровање у 'наново рођење', као и активно укључивање у друштвене и црквене токове и деловања. Такође, верују у беспоговорни ауторитет Светог писма, те у значај и централну улогу онога што се догодило на голготском крсту. Исто тако, верују у Свету Тројицу и у потпуности подржавају Христологију ране хришћанске цркве исказане на васељенским црквеним Саборима.

Еванђеоски хришћани верују да њихова наука о веровању има значајну улогу у свакодневном животу, раду, уређењу породице као и у односу према свету око нас.

И поред разлика, еванђеоски хришћани углавном имају следећа четири главна веровања.

1. Непогрешивост Светог писма;
2. Спасење долази само кроз веровање у Исуса Христа (веровање појединца у откупљење за грехе на крсту и Христово васкрсење) а не као резултат нечијих добрих дела (према Посланици Ефесцима 2,8.9);
3. Свака особа (када дође до доба у коме самостално одлучује) мора лично да верује у Исуса Христа на спасење (према Еванђељу по Јовану 3,6.7);
4. Свим хришћанима је дато да учествују у ширењу радосне вести (евангелизацији).